Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Stevan Sremac - "Senćanin"
Svečana beseda akademika Matije Bećkovića

Stevan Sremac

Svečana beseda akademika Matije Bećkovića
izgovorena prilikom otkrivanja originalne iz 1906. godine potičuće spomen-ploče Stevanu Sremcu na njegovoj rodnoj kući


Okupili smo se danas pred rodnom kućom Stevana Sremca, ispred crkve Arhangela Mihaila i bivše Srpske čitaonice da otkrijemo originalnu, iz 1906. godine potičuću spomen-ploču slavnom piscu i najslavnijem Senćaninu.

I već znamo da je ovaj čin značajan ne samo za Srbe i ne samo za Sentu nego kulturu uopšte, a Srpsku posebno.

Crkva, knjiga i čitaoci čine trojstvo onog kulturnog obrasca čije je olicetvorenje i Stevan Sremac. Ono što je u centru grada to je i u centru duhovnog života.

To što se na ovom prostoru vidi u malom, u velikom je sva novija istorija Srba, a ta istorija je neodvojiva od istorije knjige. „Štampano slovo nema granica“, pisao je Stojan Novaković, i ono je Srbe spasilo i oglasilo ravnopravnim članovima ljudske zajednice. Crkva je knjiga i to ona jedna koja ima pravo da se Knjiga zove, iz koje su došle i sve ostale. Duhovno ujedinjavanje je cilj i zadatak koji više niko ne spori.

Sremac prezimenom a Senćanin i Bačvanin rođenjem, Stevan Sremac je postao Srbijanac i to ne one Šumadije slične Vojvodini koju su naselili Hercegovci i Crnogorci – nego one, kako kaže Skerlić, koja se najviše razlikuje od kraja u kojem je rođen. Napisano je da njegov primer najrečitije dokazuje moralno i duhovno jedinstvo Srba. Ne zna se da je neki pisac pisao dijalektom kraja iz kojeg nije, a taj osećaj mogao je poneti jedino u krvi, a tu krv dobiti iz krvotoka jezika. U jeziku je svo naše znanje – duboko razumevanje života i bogato obrazloženje sveta u koje je dospeo „sa krajnjeg severa Ugarskih pustara“ na sam jug Srbije.

Sremac je dao Niš kao Bora Vranje i Kočić Zmijanje i Marko Miljanov Kuče i Ljubiša Paštroviće, a nema boljeg dokaza da su to zalivi na moru jednog jezika.

Zdrav i neizveštačen, rečit i duhovit, Stevan Sremac je bio ljubimac čitalačke publike. On spada u one pisce čiju su sudbinu odredili čitaoci. Kritika ga nije otkrila, nego se sudu čitalaca naknadno priklonila. Tako je ovaj naočiti čovek i neženja sa čitaocima stekao decu koja će se rađati dok je srpskog jezika.

Svi pisci žale za starim vremenima kad su „i kere krofne jele“, kako kaže Venjko Petrović. I svi originalni pisci su konvencionalni političari. I to je bolje nego da su konvencionalni pisci a originalni političari. Rečeno je da je bio konzervativno moralan i konzervativno nacionalan, a to samo znači da je bio pošten i patrijarhalan.

Voleo je Servantesa, Gogolja i Jašu Ignjatovića. Ovog poslednjeg možda „zato što je bio s periferije koja je bila centar srpske kulture“ – ili „što je strasno voleo Srbe, a nimalo nije mrzeo Mađare“. To je napisao Milan Kašanin, a da je „politika stvar nestvarna i efemerna, a književnost treba da je od stalne građe“, pisao je Ignjatović.

Zapaženo je kako manjinski narodi iz straha za goli opstanak neguju najveću ljubav za svoj narod i njegovu celinu.

Stevan Sremac nije bio samo veliki pisac nego i narodni tribun, a takve pisce – tribune zovu blagoslovima slobode.

Ako se zagledamo u godinu u kojoj je podignuta crkva u Senti i godinu kad je osnovana Srpska čitaonica i kad je u toj čitaonici postavljena spomen ploča akademiku Stevanu Sremcu, a potom u godine kad je čitaonica ukidana i ploča skidana, brojevi će nam reći više nego što bi mogao podneti ovaj svečani čin.

U prvim štampanim knjigama objavljivana su i imena pretplatnika a taj imenik je ujedno i pomenik i popis učenih i pismenih.

Danas bi taj popis bio obimniji od ikoje knjige. Dositej se žalio da mu je novosadski štampar za njegove basne dao akov rakije. Danas možda ne bi dobio ni toliko.

Srbi su se malo duže zadržali u XX veku i sad bi valjalo da požure ako misle da taj zaostatak nadoknade. Duhovni preporod je put uvis, a put uvis je nejkraći put od jednih ka drugima. Za kulturni identitet se zna da je najbolji čuvar nacionalnog identiteta.

Kada se zagledamo u mistiku brojeva i 1804. i 1903. godinu povežemo sa godišnjicama koje nam predstoje u naredne dve godine, ne možemo a da se ne nadamo darovima koje bi mogli doneti refreni istorije. Samo treba da ih podupremo i mi. Nije li deo tih pregnuća i postavljanje spomen ploče Stevanu Sremcu na njegovoj rodnoj kući i ne bi li jedan od prečih zadataka za naš naraštaj bila i obnova Srpske čitaonice u Senti? Tome se na oba sveta raduju svi Senćani, a među njima i Stevan Sremac i njegov ujak Jovan Đorđević koji kao da čeka da ponovo čuje himnu „Bože pravde“, za koju je ovaj Senćanin napisao reči.

Srećan praznik!

Matija Bećković
28. septembra 2002. g. u Senti