Почетна Галерија Контакт Историчар Завичање Културе
ЦРКВА СВ. АРХ. МИХАИЛА У СЕНТИ 1751-2001. СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ 1868-1957. СТЕВАН СРЕМАЦ „СЕНЋАНИН“ СРП. ЦРК. ПЕВ. ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ 1886-1941. СТЕВАН СРЕМЦА „СЕНЋАНИН“ друго допунјено издање ПАРАСТОС СТЕВАН СРЕМЦУ 2006.ауг.24. ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН – ЈОЦА – ВУЈИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ИНИЦИАТОР ЈЕ... ПЧЕСА magyar srpski српски мену

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 

Почетна - Стара Сента у новом издању
Ново слово о старој Сенти


Сента се налази у Панонској низији, на десној обали реке Тисе, у Бачкој на 45° 56’ северне географске ширине, а на 17° 45’ источне географске дужине. Надморска висина града је 83 м.

Сента је у Војводини, која је одувек на светскоме путу првога реда, као и цела нам држава, па је врло често потпуно или делимично променила господаре и становништво.

У доба цара Августа (31. п.н.е. – 14. н.е.), спомиње се у Потисју Дација, где спада и Сента.

Приликом Тројановог похода против Дачана на пределу између Тисе и Дунава становали су Јазиги, а за време Атиле око 433. године освојили су је Хуни. После распада Атилине државе у Војводини су становали Гепиди, над којима су 586. године завладили Авари под краљем Бајаном. Аваре су покорили Франци, који су 796. године допрли до Тисе.

Први писани траг о Сенти налазимо у документу из 1216. године. Тада је већ било напредно место. Други докуменат имамо из 1246. године из кога се види, да је припадала чанадској жупанији. Године 1350. помиње се као својина племића Гомкете Леринца, заједно са Честовим. (Честово је некадашње село, које су Турци 1526. године разорили а налази се 4 км западно од града Сенте.) Осамнаест година касније, 1368, за време владавине угарског краља Владислава, помиње се као својина будимског Каптола заједно са Честовим. Док је била под будимским Каптолом врло брзо и лепо се развијала.

На своја имања у Угарској насељавали су своје људе Србе деспот Стеван Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић, а 1440. године помиње се Песер, који је једним делом на земљишту Сенте, као власништво деспота Ђурађа Бранковића.

Лета 1527. (годину дана након мохачке битке) у овим пределима владао је цар Јован Ненад, који је рањен у Сегедину, његови војници су га пренели у село Торњош - која и данас припада граду Сенти, где је и умро.

Турци су били господари Сенте око 150 година, све до 11. септембра 1697. године. Тада су Турци претрпели највећи пораз од „Хришћанске војске“ под вођством Евгенија Савојског.

Када је Марија Терезија 1750. године „развојачила границу“ – укинула привилегије, дошло је до велике побуне међу редовима припадника Граничарских јединица. Након годину дана, огорчени граничари су се отселили у Русију, где су основали градове којима су наденули имена градова које су, несрећни, напустили. Из Сенте је тада отишло око 2000 душа. На подручју данашње Луганске области, где се налазила некадашња Славеносербија, основано је око 1780. године село „Сентјанивка“ на земљи пензионисаног официра Сентјанина. Сада је то село припојено за село Фрунзе, али железничка станица и сада носи назив Сентјанивка.

У Сенти су рођени: Јован Мушкатировић (1743-1809) први Србин адвокат у Угарској; Севастијан Илић (1799-1863) архимандрит манастира Хопово; Стеван Брановачки (1804-1880) тринаест година председник Матице српске; Јован Ђорђевић (1826-1900)правник, писац текста химне „Боже правде“, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду, итд.; Владимир Николић (1857-1922) архитекта, по налогу патријарха Георгија Бранковића, назидао у Сремским Карловцима Патријаршијски двор, Владичански двор, Српску велику гимназију, итд.; Стеван Сремац (1855-1906) књижевник и академик – најпознатији Сенћанин; Јован – Јоца Вујић (1863-1934) дипломирани економ, један од најплеменитијих задужбинара у Срба; епископ Шумадијски др. Сава (1930-2001); Матија Бећковић, књижевник и академик; Тања Крагујевић, књижевник, Александар Вујић, диригент и композитор.