Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Srpska čitaonica u Senti 1868 - 1957
Govor Petra Terzića

Srpska čitaonica u senti 1868 - 1957

Časni oci, gospodine predsedniče, poštovani gosti, dragi Senćani!

Dozvolite mi da u svoje ime izrazim zahvalnost što ste se odazvali pozivu i došli da uveličate promociju knjige „Srpska čitaonica u Senti 1868-1957.“ Posebno zahvaljujem akademiku Matiji Bećkoviću, predsedniku „Matice srpske“ – profesoru-doktoru Božidaru Kovačeku i upravniku „Biblioteke Matice srpske“ – književniku Miru Vuksanoviću, koji su promovisali ovu knjigu.

Zahvaljujem se svima koji su na bilo koji način pomogli da se ovaj bogati dokumentarni materijal uobliči u knjigu, te da ona dobije ovakav izgled. Zahvaljujem se privatnom preduzeću „Rapido“ iz Sente i gospodinu Marjanu Filipovu kao izdavaču knjige, kao i Kulturno-obrazovnom centru „Lajoš Turzo“ iz Sente i gospodinu Hajnal Jeneu kao suizdavaču, mojim prijateljima – gospodi Milivoju Stanišiću, Simi Matiću i Zoranu Koziću.

Zahvaljujem se takođe i Skupštini opštine Senta, prvim ljudima senćanskih privrednih organizacije i pojedincima koji su imali poverenja u moj rad i kao prenumeranti pomogli štampanje ove knjige.

Istraživački posao oko prikupljanja građe za „Srpsku čitaonicu“ započeo sam pre četiri godine i knjiga o Srpskoj čitaonici je trebala da bude prva od knjiga koje sam bio nameran napisati a koje su trebale da nam posredstvom dokumenata približe život, tradiciju, kulturu i nastojanja Srba Senćana da očuvaju svoj nacionalni identitet.

Čitaonice su bile veoma značajne nacionalno-prosvetne ustanove, naročito za narode koji su živeli pod Austro-Ugarskom. Čitaonice su se kao nepolitičke ustanove lakše snalazile u neravnopravnoj borbi sa građanskim vlastima, lakše prikrivajući svoje prave ciljeve i neposrednije delujući na sve slojeve naroda. Postati član Odbora Srpske čitaonice, značilo je ne samo raditi kao kulturni radnik, nego u dobroj meri i kao politička ličnost, koja se zalaže za nacionalni preporod Srba u Vojvodini i njihovo konačno oslobođenje od Austro-Ugarske.

Senta je tada, kao i cela Vojvodina, bila u sastavu Austro-Ugarske monarhije, dakle u tuđoj državi.

Zgrada Srpske čitaonice bila je izgrađena je na takvom mestu da je plenila pažnju svih onih koji su prolazili pored nje, kako izgledom – tako i razlogom zbog kojeg je izgrađena, kao i zbog onoga što je predstavljala.

Još kao dečaku, njena vizura mi se duboko urezala u pamćenje i imao sam želju da i sam zajedno sa odraslima radim u njoj na poslovima koji su za mene u to doba bili mistični i tajanstveni. Deca su, naime, oduvek želela da pripadaju svetu odraslih – mada sa ovog stanovišta mislim da bi u mnogim slučajevima bilo korisnije da je obrnuto.

Srpska čitaonica je imala dve prostorije: jednu veliku – to je bila svečana sala, dvorana ili „svečana dvornica“, kako su je nekada zvali – i drugu, znatno manju, koja je predstavljala kancelariju senćanske Pravoslavne crkvene opštine i kancelariju Srpske čitaonice.

Na sredini zgrade „Srpske čitaonice“ bila su dupla staklena vrata, do kojih se dolazilo penjući se preko tri-četiri stepenika koji su skupa činili ulaz u Svečanu dvoranu.

Unutrašnjost Svečane dvorane bila je impresivna – ceo jedan zid bio je prekriven staklenim vitrinama, koje su bile prepune knjiga, časopisa i novina. Na sredini dvorane stajao je ogroman sto, oko kojeg su bile postavljene drvene stolice, a sa desne strane vrata – na zidu, bila je uzidana, spomen-ploča od crvenog mermera, postavljena 1906. godine na čedrdesetodnevni pomen našem najvećem Senćaninu, Stevanu Sremcu. Na centralnom mestu, na zidu Svečane dvorane, stajala je ikona Svetog Arhangela Mihaila, nebeskog zaštitinika našeg Svetog Hrama. Senćanska Pravoslavna crkva je, naime, posvećena Svetom Arhangelu Mihailu, pa je to ujedno i hramovna Slava naše Crkve. Na zidovima je bilo mnoštvo slika crkvenih velikodostojnika i poznatih i uglednih Senćana. Iz Svečane dvorane levo se ulazilo u kancelariju, u kojoj su sa desne strane priljubljene uza zid, stajale orgulje, veoma lepo rezbaren, crni pisaći sto. Inventar kancelarije sačinjavale su i dve prelepe staklene vitrine prepune knjiga. Na zidovima kancelarije bile su okačene brojne slike.

U vreme rušenja Srpske čitaonice bilo je mnogo kontraverznih priča da li je ili nije morala biti srušena, ko ju je srušio i zašto, i šta će se i kada na tom mestu zidati. Inventar Srpske čitaonice sa slikama, spomen-pločom posvećenoj Stevanu Sremcu i sa nešto knjiga – premešten je u Parohijski dom – zadužbinu Pavla Vujića. Mnogo ranije, 1944, 1947, ili 1949. godine – u opticaju su sva tri datuma – „knjižni fond“ Srpske čitaonice se utapa u Gradski biblioteku. Danas se u Gradskoj biblioteci čuva oko 200 knjiga iz Srpske čitaonice. Napominjem da je 1940. godine Srpska čitaonica imala 984 knjige.

Moj istraživački rad počeo je u Gradskoj biblioteci, gde sam prelistao oko 6000 knjiga – takozvani „Fond starih knjiga“, ne bi li pronašao još neku knjigu koja je pripadala Srpskoj čitaonici.

Godinu dana sam radio na prikupljanju dokumentacije za knjigu o Srpskoj čitaonici, pa kako se približavao veliki jubilej – 250. godišnjica našeg Pravoslavnog Hrama – pišem knjigu: „Crkva Svetog Arhangela Mihaila u Senti 1751-2001.“, da bi se potom ponovo vratio prikupljanju materijala za knjigu o Srpskoj čitaonici.

Srpska čitaonica u Senti je aktivno učestvovala u očuvanju jezika i pisma, kulture i nacionalne pripadnosti Srba u Senti, gajeći toleranciju i zajedništvo među ljudima dobre volje bez obzira na nacionalnu pripadnost. Članovi Srpske čitaonice su bili i brojni Mađari, a Čitaonica je bila pretplaćena i na brojne mađarske listove.

„Prošlost nije kočnica budućnosti, naprotiv, to je inspiracija da se u kulturi nadovežete na nešto što je prethodno stvoreno“ – rekao je naš istaknuti istoričar, akademik Dejan Medaković.

U Senti su naši preci stvorili mnogo toga, a jedan od mojih zadataka je bio i taj da se ta bogata istorijska građa, mnoštvo dokumenata i veliki broj činjenica iznese na svetlost dana, jer sve ono što je napisano, a drži se u nekim zatvorenim ormarima i policama – nema za nas nikakvog značaja.

Negujući naš nacionalni identitet mi ne želimo da negiramo nacionalni identitet drugih, jer bi to bilo besmisleno. Jednostavno smatram da je ova sredina kulturno bogata baš zato što je tokom istorije svaki narod morao da opravda svoj subjektivitet, negujući pritom svoju tradiciju, kulturu i nacionalni identitet. Pa neka tako ostane i ubuduće.

Dozvolite mi, da na kraju pročitam i poruku ove knjige koju smatram najprimernijim izrazom smisla ovog svog pregnuća:

Prošlost nam je podarila Srpsku čitaonicu, koja je po svemu sudeći odigrala ključno mesto u kulturnom životu Srba-Senćana toga vremena. Svi oni koji ne mogu da se pohvale takvom kulturnom prošlošću zacelo, nemaju ni duhom bogatu sadašnjost, a jedno je sasvim sigurno, imaće u duhovnom smislu i neizvesnu budućnost. Prošlost Srpske čitaonice shvatimo kao osnovu, kao kamen temeljac, kao jasno definisanu potku koja na neki način pomaže da sadašnjost dobije pravu ulogu kako bi zasigurno pripremili mesto svetlijoj i srećnijoj budućnosti. Nadahnjujući se tom svetlom prošlošću smognimo snage, prikupimo materijalna sredstva i oformimo Fond za zidanje zgrade Srpske čitaonice. I jednom, kada budućnost bude sadašnjost a mi obični smrtnici, prošlost, počivaćemo u miru spominjani po nečemu što je vredno pomena.

Petar Terzić       

U Senti, 21. novembra 2002. g.

Na dan Svetog Arhangela Mihaila