Почетна Галерија Контакт Историчар Завичање Културе
ЦРКВА СВ. АРХ. МИХАИЛА У СЕНТИ 1751-2001. СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ 1868-1957. СТЕВАН СРЕМАЦ „СЕНЋАНИН“ СРП. ЦРК. ПЕВ. ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ 1886-1941. СТЕВАН СРЕМЦА „СЕНЋАНИН“ друго допунјено издање ПАРАСТОС СТЕВАН СРЕМЦУ 2006.ауг.24. ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН – ЈОЦА – ВУЈИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ИНИЦИАТОР ЈЕ... ПЧЕСА magyar srpski српски мену

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Српска читаоница у Сенти 1868 - 1957
Говор Петра Терзића

Српска читаоница у сенти 1868 - 1957

Часни оци, господине председниче, поштовани гости, драги Сенћани!

Дозволите ми да у своје име изразим захвалност што сте се одазвали позиву и дошли да увеличате промоцију књиге „Српска читаоница у Сенти 1868-1957.“ Посебно захваљујем академику Матији Бећковићу, председнику „Матице српске“ – професору-доктору Божидару Ковачеку и управнику „Библиотеке Матице српске“ – књижевнику Миру Вуксановићу, који су промовисали ову књигу.

Захваљујем се свима који су на било који начин помогли да се овај богати документарни материјал уобличи у књигу, те да она добије овакав изглед. Захваљујем се приватном предузећу „Рапидо“ из Сенте и господину Марјану Филипову као издавачу књиге, као и Културно-образовном центру „Лајош Турзо“ из Сенте и господину Хајнал Јенеу као суиздавачу, мојим пријатељима – господи Миливоју Станишићу, Сими Матићу и Зорану Козићу.

Захваљујем се такође и Скупштини општине Сента, првим људима сенћанских привредних организације и појединцима који су имали поверења у мој рад и као пренумеранти помогли штампање ове књиге.

Читаонице су биле веома значајне национално-просветне установе, нарочито за народе који су живели под Аустро-Угарском. Читаонице су се као неполитичке установе лакше сналазиле у неравноправној борби са грађанским властима, лакше прикривајући своје праве циљеве и непосредније делујући на све слојеве народа. Постати члан Одбора Српске читаонице, значило је не само радити као културни радник, него у доброј мери и као политичка личност, која се залаже за национални препород Срба у Војводини и њихово коначно ослобођење од Аустро-Угарске.

Сента је тада, као и цела Војводина, била у саставу Аустро-Угарске монархије, дакле у туђој држави.

Зграда Српске читаонице била је изграђена је на таквом месту да је пленила пажњу свих оних који су пролазили поред ње, како изгледом – тако и разлогом због којег је изграђена, као и због онога што је представљала.

Још као дечаку, њена визура ми се дубоко урезала у памћење и имао сам жељу да и сам заједно са одраслима радим у њој на пословима који су за мене у то доба били мистични и тајанствени. Деца су, наиме, одувек желела да припадају свету одраслих – мада са овог становишта мислим да би у многим случајевима било корисније да је обрнуто.

Српска читаоница је имала две просторије: једну велику – то је била свечана сала, дворана или „свечана дворница“, како су је некада звали – и другу, знатно мању, која је представљала канцеларију сенћанске Православне црквене општине и канцеларију Српске читаонице.

На средини зграде „Српске читаонице“ била су дупла стаклена врата, до којих се долазило пењући се преко три-четири степеника који су скупа чинили улаз у Свечану дворану.

Унутрашњост Свечане дворане била је импресивна – цео један зид био је прекривен стакленим витринама, које су биле препуне књига, часописа и новина. На средини дворане стајао је огроман сто, око којег су биле постављене дрвене столице, а са десне стране врата – на зиду, била је узидана, спомен-плоча од црвеног мермера, постављена 1906. године на чедрдесетодневни помен нашем највећем Сенћанину, Стевану Сремцу. На централном месту, на зиду Свечане дворане, стајала је икона Светог Архангела Михаила, небеског заштитиника нашег Светог Храма. Сенћанска Православна црква је, наиме, посвећена Светом Архангелу Михаилу, па је то уједно и храмовна Слава наше Цркве. На зидовима је било мноштво слика црквених великодостојника и познатих и угледних Сенћана. Из Свечане дворане лево се улазило у канцеларију, у којој су са десне стране приљубљене уза зид, стајале оргуље, веома лепо резбарен, црни писаћи сто. Инвентар канцеларије сачињавале су и две прелепе стаклене витрине препуне књига. На зидовима канцеларије биле су окачене бројне слике.

У време рушења Српске читаонице било је много контраверзних прича да ли је или није морала бити срушена, ко ју је срушио и зашто, и шта ће се и када на том месту зидати. Инвентар Српске читаонице са сликама, спомен-плочом посвећеној Стевану Сремцу и са нешто књига – премештен је у Парохијски дом – задужбину Павла Вујића. Много раније, 1944, 1947, или 1949. године – у оптицају су сва три датума – „књижни фонд“ Српске читаонице се утапа у Градски библиотеку. Данас се у Градској библиотеци чува око 200 књига из Српске читаонице. Напомињем да је 1940. године Српска читаоница имала 984 књиге.

Мој истраживачки рад почео је у Градској библиотеци, где сам прелистао око 6000 књига – такозвани „Фонд старих књига“, не би ли пронашао још неку књигу која је припадала Српској читаоници.

Годину дана сам радио на прикупљању документације за књигу о Српској читаоници, па како се приближавао велики јубилеј – 250. годишњица нашег Православног Храма – пишем књигу: „Црква Светог Архангела Михаила у Сенти 1751-2001.“, да би се потом поново вратио прикупљању материјала за књигу о Српској читаоници.

Српска читаоница у Сенти је активно учествовала у очувању језика и писма, културе и националне припадности Срба у Сенти, гајећи толеранцију и заједништво међу људима добре воље без обзира на националну припадност. Чланови Српске читаонице су били и бројни Мађари, а Читаоница је била претплаћена и на бројне мађарске листове.

„Прошлост није кочница будућности, напротив, то је инспирација да се у култури надовежете на нешто што је претходно створено“ – рекао је наш истакнути историчар, академик Дејан Медаковић.

У Сенти су наши преци створили много тога, а један од мојих задатака је био и тај да се та богата историјска грађа, мноштво докумената и велики број чињеница изнесе на светлост дана, јер све оно што је написано, а држи се у неким затвореним ормарима и полицама – нема за нас никаквог значаја.

Негујући наш национални идентитет ми не желимо да негирамо национални идентитет других, јер би то било бесмислено. Једноставно сматрам да је ова средина културно богата баш зато што је током историје сваки народ морао да оправда свој субјективитет, негујући притом своју традицију, културу и национални идентитет. Па нека тако остане и убудуће.

Дозволите ми, да на крају прочитам и поруку ове књиге коју сматрам најпримернијим изразом смисла овог свог прегнућа:

Прошлост нам је подарила Српску читаоницу, која је по свему судећи одиграла кључно место у културном животу Срба-Сенћана тога времена. Сви они који не могу да се похвале таквом културном прошлошћу зацело, немају ни духом богату садашњост, а једно је сасвим сигурно, имаће у духовном смислу и неизвесну будућност. Прошлост Српске читаонице схватимо као основу, као камен темељац, као јасно дефинисану потку која на неки начин помаже да садашњост добије праву улогу како би засигурно припремили место светлијој и срећнијој будућности. Надахњујући се том светлом прошлошћу смогнимо снаге, прикупимо материјална средства и оформимо Фонд за зидање зграде Српске читаонице. И једном, када будућност буде садашњост а ми обични смртници, прошлост, почиваћемо у миру спомињани по нечему што је вредно помена.

Петар Терзић

У Сенти, 21. новембра 2002. г.

На дан Светог Архангела Михаила