Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Jovan Đorđević
Govor Miroslava Egerića

Jovan Đorđević


Govor Miroslava Egerića


SLOVO PRIGODNO O PREGAOCU JOVANU ĐORĐEVIĆU


Pregaocu Bog daje mahove.
Njegoš


U TRADICIJAMA SE OKREĆE TOČAK ISTORIJE.
ISIDORA SEKULIĆ



Izražavajući zahvalnost na pozivu za učešće na ovoj svečanosti, svestan sam da kratkoća treba da bude prva vrlina ovoga slova o pregaocu Jovanu Đorđeviću, znamenitom Senćaninu i značajnom kulturnom radniku.

Epigraf koji sam naveo na samom početku, iz dela Isidore Sekulić, upravo potencira opšti značaj onih ljudi kulture i stvaranja koji vlastiti ulog u trezor vrednosti naroda kojem pripadaju ne shvataju kao pobedu lične taštine nego kao smisao vlastitog i zajedničkog postojanja.

Obećah kratkoću kao prvu vrlinu ovog slova o Jovanu Đorđeviću, ali kako biti sažet u ovom naumu, kad je reč o ličnosti izuzetne radne etike, mnogostrukih radoznalosti i sposobnosti, i bogatog javnog i kulturnog delovanja? Biti onaj koji okuplja srpsku peštansku omladinu, biti njen vođa u doba Revolucije 1848-49. godine, biti učesnik Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848, biti kasnije Sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa, pa biti urednik “Srpskog dnevnika”, biti osnivač Srpskog narodnog pozorišta (1861), biti u upravama u beogradskom pozorištu; živeti u raznim gradovima i različitim prilikama i okolnostima, u Pešti, u Somboru, u Novom Sadu, u Beogradu, u Šapcu, da bi svoj plodan život okončao u Beogradu, 1900. godine. I kroz sve te godine, kako to biva, po jednom opažanju Ive Andrića u “Znakovima pored puta”, savlađivati sve sukobe i nesporazume sa sobom i svetom oko sebe, izdržavati atmosferski pritisak identiteta, ostati upamćen po plemenitim naporima i planovima to jeste svojevsrna pobeda, duha nad okolnostima, smisla nad besmislom.

Ko god je čitao preglednu, metodično jasnu, nijansiranu studiju profesora dr Kovačeka, mogao je videti u njoj kako se Jovan Đorđević kretao, od đačkih do poslednjih dana, ka sve bogatijim intelektualnim osvajanjima, počev od ne baš uspelih pesama, preko spisa različitih vrsta i namena, polemika, naučnih kritika, do dnevničke proze, u kojoj se da videti i pravac i smer njegovih orijentacija i nazora.

Akademik Mladen Leskovac je u svojoj oceni doktorske teze dr Božidara Kovačeka o Jovanu Đorđeviću, veoma precizno dao domete i Đorđevićevog književnog i naučnog rada i studije dr Kovačeka (u knjizi “Iz srpske književnosti I”, str. 342-351) praveći lepu analizu vrednosti kulturnih pregalaca kakav je bio i Jovan Đorđević: “Đorđević je, piše tu Leskovac, jasno nazirao novu epohu /u srpskoj književnosti/ romantizam, čija se poslednja faza rađala na njegove oči, ali nije imao ni duhovne potrebe ni dara, da baš i sam kao stihotvorac uskoči u tu novu još neispitanu struju, koja ga je inače toliko mamila. Imao je međutim dar nimalo za potcenjivanje: gonio je u taj vrtlog druge, mlađe, smelije. I tu je tajna njegove sugestivnosti, u ovom davnom vremenu pa i danas.” U svojoj tripologiji veličina pisaca, Mladen Leskovac otkriva “veličinu malenih”. U njihovom delu – po njemu – možemo razaznati “moguće podsticajne slutnje velikih”.

Bitna snaga darova Jovana Đorđevića nije u vizionarnosti, već siguran, pouzdan rad na organizovanju kulturnog života u Srba; bio je u prvom redu, “organizator, animator, podstrekač kulture i književnosti pa tek na mahove i izuzetno – pisac i književnik”.

Kad se ima na umu inat i sevap kao osobenost srpskih temperamenata, a ne rad, metodičan i planski, ove crte u radnoj biografiji Jovana Đorđevića – rad metodičan i planski na kolektivnom stvaranju, rad za opštije shvaćenu kulturu, imaju izuzetan značaj. Pri tome treba imaati na umu mnoge okolnosti koje takvom kretanju ovog poslenika nisu išle naruku. Tu su, pre svega, stalne prepreke koje stvaraju vlasti Dvoglave Monarhije mladim idealistima koji rade na oslobođenju odmah zatim tu su neizbežni sporovi među samim učesnicima u tome, najzad okolnosti koje izvan i mimo političkih prilika čini svakodnevni život. Ipak, može se reći da je Jovan Đorđević, naročito u doba svog intenzivnog “slavjanstva” bio jedan od onih koji su, ako nisu stvarali monumenta, stvarali osnov za novu veru u omladini, veru u moguć pokret ka slobodi i slozi tada ugnjetenog naroda. Dokumenta koja su ostala iza tog aktivnog idealizma, pokazuju i energiju te vere i ljubav za kultuu i književnost kao oslobodilačke snage i uverenje da ni jedno zrno bačeno u plodnu zemlju ne ostaje bez ploda.

Ako i nije, dakle, davao smer svojim pesmama i drugim književnim sastavima svom vremenu, Đorđević je tačno video kuda valja upraviti energije omladine; bio je na strani svog naroda, istovremeno uviđajući greške pobunjenih u 1848.-oj godini, koje su došle primenom formule vešto korišćene od Austrije: “zavadi pa vladaj. “ Toliko grobova, toliko ruševina, toliko suza, toliko bede! I sve smo to dobili umesto mira umesto, jednakosti, svetske sreće” /J. Đorđević, Dnevnik, na francuskom jeziku/.

Na kulturnom planu Đorđević je bio vukovac, jotista, kako se tada govorilo; video je istinski značaj Vukove reforme jezika, ali nije bio među fanatičnim borcima, uviđajući koliko drugin neophodnih poslova očekuje ljude od duha i pregalačke svesti. Književnost je video kao mogućnost širenja znanja, ali i kao mogućnost da oplemenjuje i “pitomom čini i dušu i karakter” čoveka. Nije teško u tome prepoznati onaj neizbežni “patriotičeski” utilitarizam, svih onih naših intelektualaca u 19. veku koji su rod i njegov napredak stavljali iznad estetike, brinući u prvom redu brige za opstanak i napredak roda i imena.

Ako bismo - za potrebe ovog kratkog podsećanja, neizbežno svedenog na osnovne linije zasluga – naveli centralne uloge u trezor srpskih kulturnih vrednosti koje je Đorđević priložio svojim radom, onda bi, po našem viđenju, to bile: osnivanje Srpskog narodnog pozorišta (1861), rad u Matici srpskoj ili Srpskom dnevniku. To su pregalačka polja ovog markantnog pokretača važnih kulturnih ustanova u Srbiji. I kad samo pomislimo kakav bi život bio bez tih ustanova i Đorđevićevog rada u njima, jasno nam je koliko današnja naša zahvalnost ovom pregaocu nije puko, a najmanje konvencionalno, slavlje. U izvesnom smislu, možemo reći, da je Jovan Đorđević, na vukovom i vukovskom putu, bio organizator srpskog kulturnog patriotizma, sa onim visokim zmajevskim uverenjem da svaka mnova generacija na istorijskoj sceni dodaje ruku onoj koja dolazi posle nje i da taj neraskidivi lanac ulaganja u zajedničko pregnuće nacije nije ništa drugo nego svest o tradicijama od kojih je sačinjen istorijski proces.

Jedno vreme kad se kod nas slavilo samo ono što je revolucionarno, dakle i ono što je prekid sa tradicijom, govorilo se o Đorđeviću – to je naročito bilo primetno kada je profesor dr. Kvaček radio tezu o Jovanu Đorđeviću, da je on samo “ujak slavnog Stevana Sremca”, kao da je to nešto greh i za podsmeh? Danas kad znamo šta je sve taj slavni Senćanin napisao i koliko zadužio srpsku književnost svojom ulogom u zajednički trezor vrednosti, mi imamo normalne razloge da slavimo i tu stranu Đorđevićeve brige i nege jednog talentovanog pisca kao uzoran i kulture dostojan stvaralački rad! Bilo bi potrebno još mnogo reči za lepa i visoka prijateljstva koja je Jovan Đorđević negovao – tu su prijatelji Svetozar Miletić, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, sav onaj živopisni i elitni svet književnog Parnasa u to vreme, ljudi koji su, svaki u meri svog dara i viđenja srpske kulture kao zadatka, radili za njeno dobro i njenu budućnost. To što se vi Senćani, danas – posle 180 godina od rođenja svog znamenitog zemljaka i posle sto i šest godina od njegove smrti – sećate da je on uspešno radio, “na polzu” srpskog pozorišta, knjižestva i kulture, jeste jedna od njegovih lepih pobeda. Ali i jedna od onih vrlina Vojvodine koja zna da pamti uloge svojih predaka i ume da pročita, tačno i plodno, šta znači pregalačka svest pojedinca koji u tu tradiciju veruje.

Hvala vam na strpljenju kojim ste me saslušali.

U Senti, 25. novembra 2006.           Miroslav EGERIĆ s.r.