Почетна Галерија Контакт Историчар Завичање Културе
ЦРКВА СВ. АРХ. МИХАИЛА У СЕНТИ 1751-2001. СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ 1868-1957. СТЕВАН СРЕМАЦ „СЕНЋАНИН“ СРП. ЦРК. ПЕВ. ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ 1886-1941. СТЕВАН СРЕМЦА „СЕНЋАНИН“ друго допунјено издање ПАРАСТОС СТЕВАН СРЕМЦУ 2006.ауг.24. ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН – ЈОЦА – ВУЈИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ИНИЦИАТОР ЈЕ... ПЧЕСА magyar srpski српски мену

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Јован Ђорђевић
Говор Мирослава Егерића

Јован Ђорђевић

Говор Мирослава Егерића


СЛОВО ПРИГОДНО О ПРЕГАОЦУ ЈОВАНУ ЂОРЂЕВИЋУ


Прегаоцу Бог даје махове.
Његош


У ТРАДИЦИЈАМА СЕ ОКРЕЋЕ ТОЧАК ИСТОРИЈЕ.
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ



Изражавајући захвалност на позиву за учешће на овој свечаности, свестан сам да краткоћа треба да буде прва врлина овога слова о прегаоцу Јовану Ђорђевићу, знаменитом Сенћанину и значајном културном раднику.

Епиграф који сам навео на самом почетку, из дела Исидоре Секулић, управо потенцира општи значај оних људи културе и стварања који властити улог у трезор вредности народа којем припадају не схватају као победу личне таштине него као смисао властитог и заједничког постојања.

Обећах краткоћу као прву врлину овог слова о Јовану Ђорђевићу, али како бити сажет у овом науму, кад је реч о личности изузетне радне етике, многоструких радозналости и способности, и богатог јавног и културног деловања? Бити онај који окупља српску пештанску омладину, бити њен вођа у доба Револуције 1848-49. године, бити учесник Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848, бити касније Секретар Матице српске и уредник њеног Летописа, па бити уредник “Српскод дневника”, бити оснивач Српског народног позоришта (1861), бити у управама у београдском позоришту; живети у разним градовима и различитим приликама и околностима, у Пешти, у Сомбору, у Новом Саду, у Београду, у Шапцу, да би свој плодан живот окончао у Београду, 1900. године. И кроз све те године, како то бива, по једном опажању Иве Андрића у “Знаковима поред пута”, савлађивати све сукобе и неспоразуме са собом и светом око себе, издржавати атмосферски притисак идентитета, остати упамћен по племенитим напорима и плановима то јесте својевсрна победа, духа над околностима, смисла над бесмислом.

Ко год је читао прегледну, методично јасну, нијансирану студију професора др Ковачека, могао је видети у њој како се Јован Ђорђевић кретао, од ђачких до последњих дана, ка све богатијим интелектуалним освајањима, почев од не баш успелих песама, преко списа различитих врста и намена, полемика, научних критика, до дневничке прозе, у којој се да видети и правац и смер његових оријентација и назора.

Академик Младен Лесковац је у својој оцени докторске тезе др Божидара Ковачека о Јовану Ђорђевићу, веома прецизно дао домете и Ђорђевићевог књижевног и научног рада и студије др Ковачека (у књизи “Из српске књижевности I”, стр. 342-351) правећи лепу анализу вредности културних прегалаца какав је био и Јован Ђорђевић: “Ђорђевић је, пише ту Лесковац, јасно назирао нову епоху /у српској књижевности/ романтизам, чија се последња фаза рађала на његове очи, али није имао ни духовне потребе ни дара, да баш и сам као стихотворац ускочи у ту нову још неиспитану струју, која га је иначе толико мамила. Имао је међутим дар нимало за потцењивање: гонио је у тај вртлог друге, млађе, смелије. И ту је тајна његове сугестивности, у овом давном времену па и данас.” У својој трипологији величина писаца, Младен Лесковац открива “величину малених”. У њиховом делу – по њему – можемо разазнати “могуће подстицајне слутње великих”.

Битна снага дарова Јована Ђорђевића није у визионарности, већ сигуран, поуздан рад на организовању културног живота у Срба; био је у првом реду, “организатор, аниматор, подстрекач културе и књижевности па тек на махове и изузетно – писац и књижевник”.

Кад се има на уму инат и севап као особеност српских темперамената, а не рад, методичан и плански, ове црте у радној биографији Јована Ђорђевића – рад методичан и плански на колективном стварању, рад за општије схваћену културу, имају изузетан значај. При томе треба имати на уму многе околности које таквом кретању овог посленика нису ишле наруку. Ту су, пре свега, сталне препреке које стварају власти Двоглаве Монархије младим идеалистима који раде на ослобођењу одмах затим ту су неизбежни спорови међу самим учесницима у томе, најзад околности које изван и мимо политичких прилика чини свакодневни живот. Ипак, може се рећи да је Јован Ђорђевић, нарочито у доба свог интензивног “славјанства” био један од оних који су, ако нису стварали монумента, стварали основ за нову веру у омладини, веру у могућ покрет ка слободи и слози тада угњетеног народа. Документа која су остала иза тог активног идеализма, показују и енергију те вере и љубав за култуу и књижевност као ослободилачке снаге и уверење да ни једно зрно бачено у плодну земљу не остаје без плода.

Ако и није, дакле, давао смер својим песмама и другим књижевним саставима свом времену, Ђорђевић је тачно видео куда ваља управити енергије омладине; био је на страни свог народа, истовремено увиђајући грешке побуњених у 1848.-тој години, које су дошле применом формуле вешто коришћене од Аустрије : “завади па владај. “ Толико гробова, толико рушевина, толико суза, толико беде! И све смо то добили уместо мира уместо, једнакости, светске среће” /Ј. Ђорђевић, Дневник, на француском језику/.

На културном плану Ђорђевић је био вуковац, јотиста, како се тада говорило; видео је истински значај Вукове реформе језика, али није био међу фанатичним борцима, увиђајући колико другин неопходних послова очекује људе од духа и прегалачке свести. Књижевност је видео као могућност ширења знања, али и као могућност да оплемењује и “питомом чини и душу и карактер” човека. Није тешко у томе препознати онај неизбежни “патриотически” утилитаризам, свих оних наших интелектуалаца у 19. веку који су род и његов напредак стављали изнад естетике, бринући у првом реду бриге за опстанак и напредак рода и имена.

Ако бисмо - за потребе овог кратког подсећања, неизбежно сведеног на основне линије заслуга – навели централне улоге у трезор српских културних вредности које је Ђорђевић приложио својим радом, онда би, по нашем виђењу, то биле : оснивање Српског народног позоришта (1861), рад у Матици српској или Српском дневнику. То су прегалачка поља овог маркантног покретача важних културних установа у Србији. И кад само помислимо какав би живот био без тих установа и Ђорђевићевог рада у њима, јасно нам је колико данашња наша захвалност овом прегаоцу није пуко, а најмање конвенционално, славље. У извесном смислу, можемо рећи, да је Јован Ђорђевић, на вуковом и вуковском путу, био организатор српског културног патриотизма, са оним високим змајевским уверењем да свака нова генерација на историјској сцени додаје руку оној која долази после ње и да тај нераскидиви ланац улагања у заједничко прегнуће нације није ништа друго него свест о традицијама од којих је сачињен историјски процес.

Једно време кад се код нас славило само оно што је револуционарно, дакле и оно што је прекид са традицијом, говорило се о Ђорђевићу – то је нарочито било приметно када је професор др. Ковачек радио тезу о Јовану Ђорђевићу, да је он само “ујак славног Стевана Сремца”, као да је то нешто грех и за подсмех? Данас кад знамо шта је све тај славни Сенћанин написао и колико задужио српску књижевност својом улогом у заједнички трезор вредности, ми имамо нормалне разлоге да славимо и ту страну Ђорђевићеве бриге и неге једног талентованог писца као узоран и културе достојан стваралачки рад! Било би потребно још много речи за лепа и висока пријатељства која је Јован Ђорђевић неговао – ту су пријатељи Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, сав онај живописни и елитни свет књижевног Парнаса у то време , људи који су, сваки у мери свог дара и виђења српске културе као задатка, радили за њено добро и њену будућност. То што се ви Сенћани, данас – после 180 година од рођења свог знаменитог земљака и после сто и шест година од његове смрти – сећате да је он успешно радио, “на пољу” српског позоришта, књижества и културе, јесте једна од његових лепих победа. Али и једна од оних врлина Војводине која зна да памти улоге својих предака и уме да прочита, тачно и плодно, шта значи прегалачка свест појединца који у ту традицију верује.

Хвала вам на стрпљењу којим сте ме саслушали.

У Сенти, 25. новембра 2006.           Мирослав ЕГЕРИЋ с.р.