Почетна Галерија Контакт Историчар Завичање Културе
ЦРКВА СВ. АРХ. МИХАИЛА У СЕНТИ 1751-2001. СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ 1868-1957. СТЕВАН СРЕМАЦ „СЕНЋАНИН“ СРП. ЦРК. ПЕВ. ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ 1886-1941. СТЕВАН СРЕМЦА „СЕНЋАНИН“ друго допунјено издање ПАРАСТОС СТЕВАН СРЕМЦУ 2006.ауг.24. ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН – ЈОЦА – ВУЈИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ИНИЦИАТОР ЈЕ... ПЧЕСА magyar srpski српски мену

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Јован - Јоца - Вујић
Говор Бранке Кулић, управнице Галерије Матице српске

Јован Јоца Вујић

Јоца Вујић велики добротвор Матице српске

Вујић Јован, узорни колекционар, страствени књигољубац, добротвор, велепоседник, рођен је у Сенти 13. јула 1863. године и ако се изузму године школовања у Сегедину, Пожуну (Братислави), Бечу и Мађаровару, цео живот провео је у својој кући у Сенти надгледајући свој велики посед. Био је велики путник, обилазио је музеје, библиотеке, јавне колекције, велике књижаре, антикваријате у градовима по Европи, у Братислави где је започео прикупљање старина, Будимпешти, Бечу, Венецији, Риму, Фиренци, Болоњи, Пизи, Милану, Дрездену, Берлину, Минхену, Паризу и Прагу. Путовао је по Србији обилазећи пешице и колима манастире, Жичу, Студеницу, Каленић, Манасију, Раваницу и друге градове и знаменита историјска места у Црној Гори, Босни, Далмацији.

Српске старине прикупљао је скоро пола века, археолошке предмете, нумизматику, оружје, књиге, архивалије и нарочито уметничке слике националне уметности. Своју колекцију представио је у Летопису Матице српске за године 1914-1921. године. У ликовној колекцији већ тада је поседовао дела домаћих сликара Христофора Жефаровића, Теодора Крачуна, Захарија Орфелина, Теодора Илића Чешњара, Константина Данила, Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића и других. Своје збирке је стручно обрадио и пописао у Каталогу музеја Јоце Вујића који нам је на срећу сачуван. Материјал је систематизовао по групама у четири одељка, I. Галерија слика са 375 дела, I-а. Вајарски радови са 8 дела, II. Цртежи са 59 дела, III. Штампане слике, фотографије и цртежи са 983 прдмета, IV. Оружје, накит, гусле, посуђе, народни радови са 180 предмета.

О судбини ове разноврсне колекције поуздано се зна да је желео да Музеј пренесе у Нови Сад и да збирку као самосталну установу поклони Матици српској. "Г. Вујић одлучио је да у Новом Саду купи засебну зграду, да у њу смести библиотеку, и све своје збирке, те да оснује јак фонд, из ког ће се оне стално занављати", написао је Мита Костић у Летопису Матице српске 1921. године. Та племенита намера је остала неостварена због низа неспоразума и потешкоћа са којима се тада сусретала Матица српска и још више због неразумевања градске управе у Новом Саду. Ипак, плодови његовог систематског сакупљачког рада су доспели у музејске и библиотечке колекције и постали опште добро јер се сигурне вредности увек поштују.

У својој кући у Сенти отворио је први приватни музеј код Срба већ на почетку 20. века. У колекцији је према проценама било преко 300 слика, уметности од 18. до прве половине 20. века, око 20.000 књига, архиву са око 3.000 докумената, старо оружје, народна одела, бакрорезе, нумизматику. Иницирао је колекционарство те је Јован Милекић из Суботице, по његовом наговору и уз стручну помоћ, такође сакупио своју колекцију која се данас налази у фонду Галерије Матице српске, другу приватну колекцију која је такође јавно приказана као други приватни музеј после Другог светског рата у Суботици. Приватни музеји су код нас реткост. Данас постоји такав музеј са јавном поставком у Новим Бановцима, власништво Владе Мацуре у коме је колекција домаће и стране уметности друге половине 20. века. Јоца Вујић је умро је у Београду 1934. године после краћег лечења, али је по његовој жељи сахрањен у родној Сенти уз учешће огронмог броја грађана, пријатеља и поштовалаца.

За живота дружио се и дописивао са најзнаменитијим културним и другим посленицима, Урошем Предићем, Томом Росандићем, Марком Муратом, Миланом Миловановићем, Тодором Швракићем, Надеждом Петровић, Миланом Кашанином, Вељком Петровићем, Варади Калманом, Кутнер Гезом, владиком др Иринејом Ћирићем, Петром Крстоношићем, Јованом Милекићем колекционаром и другим знаним и незнаним савременицима. За живота примио је низ одликовања, Споменицу балканских ратова, Одличје црвеног крста, ордене Светог Саве, другог, трећег и четвртог степена, Југословенску круну и Белог орла.

Члан Матице српске био је од 1922. године и у њеном раду је активно учествовао одужујући се најстаријем културном друштву код Срба. Матица српска га је као свог узорног часника, изабрала за почасног члана Књижевног одељења, био је почасни члан новосадског Историјског друштва, а након пријема поклона од 46 уметничких дела 1933, приликом отварања матичиног Музеја, Матица српска га је прогласила за почасног председника новооснованог Музејског одбора. И то је само део почасти које је за живота примио.

Из његове огромне и разноврсне колекције издвојио је библиотеку коју је његов син по очевој жељи поклонио Универзитету у Београду. У писму ректору Београдског универзитета 1931. године Јоца Вујић објашњава тај чин следећим речима: "Више од 50 година сам сакупљао књиге, рукописе и писане споменике, који се односе на српску књижевност, културу и историју. Чинио сам то у циљу, да оставим једну збирку која ће приказати наш целокупни духовни живот, нарочито живот нашег народа с ове стране Саве и Дунава. Ја мислим, да оваква збирка може знатно да олакша рад научним радницима, који би иначе били принуђени, да своје студије врше по разним библиотекама и по разним местима не само наше него и страним земљама."

Уметничку збирку је после дужих преговора са Матицом српском и Универзитетом у Београду ипак оставио Универзитету. Та је збирка према опоруци имала око 250 дела, била је смештена у ректорату у садашњем техничком факултету, али је након другог светског рата одлуком Универзитета ради бољег чувања поклоњена Народном музеју у Београду. Како за време рата у згради Универзитета боравила немачка војска збирка је вероватно окрњена, такође је зграда и бомбардована, тако да је у Народни музеј стигло 223 предмета. Матици српској, односно данашњој Галерији поклонио је 1933. године приликом отварања матичиног Музеја за јавност, 46 уметничких дела. Потом је Матица српска и касније Галерија матице српске откупила још око 40 радова који су својим ликовним вредностима нашли место и у данашњој сталној поставци.

Сем поменутих, Вујић је чинио и друга доброчинства од којих треба посебно поменути изградњу српске народне школе у селу Салка у Будимској епархији 1912. и великодушни поклон од 250 раритетних књига којим је учествовао 1921. у оснивању библиотеке Филозофског факултета у Скопљу.

* * *

"Природа добра је сама собом пре свега вредна избора", речи су Плотина које су преко његовог чувеног списа Енеаде остале записане као мисао и данас вредна цитирања.

Од античког до нововековног мишљења Добро је било централна тема филозофског, књижевног и уметничког разматрања. Као највиши принцип у сфери духовности, контемплативности - Добро је сматрано као принцип до кога се треба уздићи.

Етос спознаје, Добро смешта у највише вредности природе људског духа. Како је природа Добра сама собом пре свега вредна избора, његове манифестације су безинтересне врлине моралног бића - доброчинство, даривање, добра намера. Ништа од оног што је зло, лоше, ружно не може да угрози Добро, доброчинство, дар, даривање. Са добром намером Добро већ постоји.

Смисао даривања садржана је у радости онога који пружа и онога који прима - предметност предметног остаје као обележје доброчинства, а тиме и обележје живота - пребивање света на начин Добра.

Радост примаоца траје онолико колико траје дарована ствар. Даривање уметничких дела је увек са намером да то задовољство траје вечно. Када приватно добро постане јавно добро онда се то задовољство неслућено умножава. И у томе јесте чар даривања.

Музеји су по правилу настајали из приватних колекција, великих зналаца или само љубитеља уметности. Колекционари уметничких дела, ако разумеју шта раде, увек рачунају на њих као и обратно. Јоца Вујић, велики добротвор Матице српске и Универзитета у Београду, чином даривања мислио је о свом животу и оставио је неизбрисив траг у српској култури. Стога је и данашњи сусрет чин подсећања и одавања почасти човеку који је смисао Доброг и Доброчинства као морални принцип уткао у своју личност.

Др Бранка Кулић
17. маја 2008. г. изговорено у Сенти