Почетна Галерија Контакт Историчар Завичање Културе
ЦРКВА СВ. АРХ. МИХАИЛА У СЕНТИ 1751-2001. СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ 1868-1957. СТЕВАН СРЕМАЦ „СЕНЋАНИН“ СРП. ЦРК. ПЕВ. ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ 1886-1941. СТЕВАН СРЕМЦА „СЕНЋАНИН“ друго допунјено издање ПАРАСТОС СТЕВАН СРЕМЦУ 2006.ауг.24. ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН – ЈОЦА – ВУЈИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ИНИЦИАТОР ЈЕ... ПЧЕСА magyar srpski српски мену

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Јован - Јоца - Вујић
Биографија

Јован Јоца Вујић


Јоца Вујић велики добротвор

Вујић Јован, узорни колекционар, страствени књигољубац, добротвор, велепоседник, рођен је у Сенти 13. јула 1863. године и ако се изузму године школовања у Сегедину, Пожуну (Братислави), Бечу и Мађарорвару, цео живот провео је у својој кући у Сенти надгледајући свој велики посед. Био је велики путник, обилазио је музеје, библиотеке, јавне колекције, велике књижаре, антикваријате у градовима по Европи, у Братислави где је започео прикупљање старина, Будимпешти, Бечу, Венецији, Риму, Фиренци, Болоњи, Пизи, Милану, Дрездену, Берлину, Минхену, Паризу и Прагу. Путовао је по Србији обилазећи пешице и колима манастире, Жичу, Студеницу, Каленић, Манасију, Раваницу и друге градове и знаменита историјаска места у Црној Гори, Босни, Далмацији.

Српске старине прикупљао је скоро пола века, археолошке предмете, нумизматику, оружје, књиге, архивалије и нарочито уметничке слике националне уметности. Своју колекцију представио је у Летопису Матице српске за године 1914-1921. године. У ликовној колекцији већ тада је поседовао дела домаћих сликара Христофора Жефаровића, Теодора Крачуна, Захарија Орфелина, Теодора Илића Чешњара, Константина Данила, Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића и других. Своје збирке је стручно обрадио и пописао у Каталогу музеја Јоце Вујића који нам је на срећу сачуван. Материјал је систематизовао по гупама у четири одељка, I Галерија слика са 375 дела, I-а Вајарски радови са 8 дела, II Цртежи са 59 дела, III Штампане слике, фотографије и цртежи са 983 прдмета, IV Оружје, накит, гусле, посуђе, народни радови са 180 предмета.

О судбини ове разноврсне колекције поуздано се зна да је желео да Музеј пренесе у Нови Сад и да збирку као самосталну установу поклони Матици српској. " Г. Вујић одлучио је да у Новом Саду купи засебну зграду, да у њу смести библиотеку, и све своје збирке, те да оснује јак фонд, из ког ће се оне стално занављати", написао је Мита Костић у Летопису Матице српске 1921. године. Та племенита намера је остала неостварена због низа неспоразума и потешкоћа са којима се тада сусретала Матица српска и још више због неразумевања градске управе у Новом Саду. Ипак, плодови његовог систематског сакупљачког рада су доспели у музејске и библиотечке колекције и постали опште добро јер се сигурне вредности увек поштују.

У својој кући у Сенти отворио је први приватни музеј код Срба већ на почетку 20. века. У колекцији је према проценама било преко 300 слика, уметности од 18. до прве половине 20. века, око 20. 000 књига, архиву са око 3.000 докумената, старо оружје, народна одела, бакрорезе, нумизматику. Иницирао је колекционарство те је Јован Милекић из Суботице, по његовом наговору и уз стручну помоћ, такође сакупио своју колекцију која се данас налази у фонду Галерије Матице српске, другу приватну колекцију која је такође јавно приказана као други приватни музеј после Другог светског рата у Суботици. Приватни музеји су код нас реткост. Данас постоји такав музеј са јавном поставком у Новим Бановцима, власништво Владе Мацуре у коме је колекција домаће и стране уметности друге половине 20. века. Јоца Вујић је умро је у Београду 1934. године после краћег лечења, али је по његовој жељи сахрањен у родној Сенти уз учешће огронмог броја грађана, пријатеља и поштовалаца.

За живота дружио се и дописивао са најзнаменитијим културним и другим посленицима, Урошем Предићем, Томом Росандићем, Марком Муратом, Миланом Миловановићем, Тодором Швракићем, Надеждом Петровић, Миланом Кашанином, Вељком Петровићем, Варади Калманом, Кутнер Гезом, владиком др Иринејом Ћирићем, Петром Крстоношићем, Јованом Милекићем колекционаром и другим знаним и незнаним савременицима.

Члан Матице српске био је од 1922. године и у њеном раду је активно учествовао одужујући се најстаријем културном друштву код Срба. Матица српска га је као свог узорног часника, изабрала за почасног члана Књижевног одељења , био је почасни члан новосадског Историјског друштва, а након пријема поклона од 46 уметничких дела 1933, приликом отварања матичиног Музеја, Матица српска га је прогласила за почасног председника новооснованог Музејског одбора. И то је само део почасти које је за живота примио.

Из његове огромне и разноврсне колекције издвојио је библиотеку коју је његов син по очевој жељи поклонио Универзитету у Београду. У писму ректору Београдског универзитета 1931. године Јоца Вујић објашњава тај чин следећим речима: "Више од 50 годима сам скупљао књиге, рукописе и писане споменике, који се односе на српску књижевност, културу и историју. Чинио сам то у циљу, да оставим једну збирку која ће приказати наш целокупни духовни живот, нарочито живот нашег народа с ове стране Саве и Дунава. Ја мислим, да оваква збирка може знатно да олакша рад научним радницима, који би иначе били принуђени, да своје студије врше по разним библиотекама и по разним местима не само наше него и страним земљама."

Уметничку збирку је после дужих преговора са Матицом српском и Универзитетом у Београду ипак оставио Универзитету. Та је збирка према опоруци имала око 250 дела, била је смештена у ректорату у садашњем техничком факултету, али је након дрогог светског рата одлуком Универзитета ради бољег чувања поклоњена Народном музеју у Београду. Како за време рата у згради Универзитета боравила немачка војска збирка је вероватно окрњена, такође је зграда и бомбардована, тако да је у Народни музеј стигло 223 предмета. Матици српској, односно данашњој Галерији поклонио је 1933. године приликом отварања матичиног Музеја за јавност, поклонио 46 уметничких дела. Потом је Матица српска и касније Галерија матице српске откупила још око 40 радова који су својим ликовним вредностима нашли место и у данашњој сталној поставци.

Сем поменутих, Вујић је чинио и друга доброчинства од којих треба посебно поменути изградњу српске народне школе у селу Салка у Будимској епархији 1912. и великодушни поклон од 250 раритетних књига којим је учествовао 1921. у оснивању библиотеке Филозофског факултета у Скопљу.

За свој заиста веома заслужни национални рад био је Јоца Вујић више пута одликован, те му је и тако и са највишег места одато признање његовом истинском и пожртвованом родољубљу. Тако је одликован, осим ратног споменицом из балканских ратова и одличјем Црвеног Крста, још и орденима Светог Саве IV, III и II степена и орденима Југословенске Круне и Белога Орла. И наше научне установе одале су заслужно признање Јоци Вујићу за његове велике заслуге за српску науку и уметност. Тако га је ‘Матица Српска’ у Новом Саду, још пре десет година, изабрала за свога почасног члана, а приликом оснивања Музеја Матице Српске, коме је он ударио темељ својим сликама, био је и први његов доживотни почасни претседник, ‘Историско друштво у Новом Саду’ исто изабрало га је за свога почасног члана, и предало му је једну лепу уметнички израђену диплому у име признања његових великих заслуга за српску историју, нарочито за прошлост Срба у Војводини. Београдски универзитет је пак на нарочити начин одао признање своме великом добротвору, и то тако што је његов уметнички израђен портрет изложен у свечаној дворани старога универзитета, поред осталих великих добротвора београдског универзитета. Што је још остало старих рукописа и књига у библиотеци Јоце Вујића у Сенти, све је то Јоца Вујић наменио Универзитетској библиотеци у Београду, да се тамо пренесе после његове смрти. На тај начин хтео је Јоца Вујић да се одужи најзначајнијим и најстаријим српским културним и просветним установама, као што су то Универзитет у Београду и Матица Српска у Новом Саду, те да се преко њих одужи и целоме српскоме народу.

Крајем августа 1934. године, да нађе лека својој бољи, отишао је у Београд на клинику професора Арновљевића, где је међутим за кратко време у поноћ између 31. августа и 1. септембра издахнуо. Дан раније пре његове смрти, посетио га је последњи пут ректор универзитета, да му се још једном захвали на великоме дару, што је учинио универзитету и српској науци. Посмртни остаци његови пренесени су одмах у Сенту, где су сахрањени 3. септембра 1934. године, уз учешће огромног броја грађанства и нарочито многих његових пријатеља и поштовалаца, не само из Сенте него и са стране. На погребу се тек могло видети шта је значио заправо Јоца Вујић за Сенту и шта је изгубила Сента смрћу овог свог великог сина. Многи говорници на погребу одали су дубоку пошту и заслужено признање великом покојнику. Тако је говорио прво на опелу у цркви г. Aлександар Секулић, парох сенћански, који је у имe Цркве и црквене општине одао последње признање своме дугогодишњем заслужном претседнику.

У име Београдског Универзитета говорио је г. Урош Џонић, управник Универзитетске Библиотеке, који је изнео велике заслуге Јоце Вујића за српску науку, а нарочито што је поклонио велику и значајну своју библиотеку београдском универзитету. У име ‘Матице Српске’ опростио се од њенога великога добротвора и почасног члана њен главни секретар г. Др. Никола Милутиновић, који је изнео у своме говору велику љубав покојника за своју родну груду, за Војводину, и његово старање за напредак српске науке и просвете у овим крајевима. После тога говорио је г. Др. Алекса Илић, професор универзитета и историчар, који је изнео заслуге Јоце Вујића за српску историју, а напосе његове заслуге за историју Срба у Војводини, што је у својој библиотеци скупио огромну и важну грађу за проучавање прошлости Срба у овим крајевима. Као последњи опростио се на гробљу, у име целога грађанства града Сенте и свих његових многобројних поштовалаца и пријатеља, Др. Милош Кнежевић, старешина Соколског друштва у Сенти. Сахрањен је један редак човек, патриота и родољуб, који је потпуно заслужио да му се и сада приликом прве годишњице његове смрти, искаже дубока захвалност и признање на његовом полувековном веома истрајном, савесном, плодоносном и узорном националном и културном раду.