Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Stevan Sremac - "Senćanin" - drugo dopunjeno izdanje
Govor prof dr. Božidara Kovačeka

Stevan Sremac


Beseda prof dr Božidara Kovačeka, predsednika Matice srpske - Novi Sad


Kada pogledate i pročitate bibliografiju knjiga koje su pisali Senćani, nepotpunu i nedorađenu mada su je vredni ljudi započeli pre više decenija, zastanete iznenađeni pred obiljem plodova uzvrelih u jednom relativno malom gradu. U toj bibliografiji jedno od počasnih imena ima Stevan Sremac kome njegov rodni grad ove godine posvećuje posebnu pažnju slaveći 150. rođendan. Iako je u Senti proveo samo rano dečaštvo, zavičaj je u njemu ostao kao živo izvorište, ne toliko tematsko, jer je u drugim sredinama i duže i zrelije gledao život oko sebe, nego zbog duhovnog sklopa građanskog poimanja sveta koji je u osnovnim crtama stekao u senćanskom okruženju. Ne samo fizičkom. Niko se u našoj nauci nije temeljnije pozabavio tom ukorenjenošću Sremčevog mentaliteta, pa će i ono što ću ja reći o tome biti i nepotpuno i neargumentovano do kraja.

Stevan Sremac se nije ženio – jedini porodični krug njegovog života bio je senćanska familija, mnogobrojna i geografski rasturena, ali sa mnoštvom dobro negovanoh međusobnih veza. Imao sam sreću da upoznam poznatog beogradskog arhitektu Aleksandra Deroka. U razgovoru s njim i u nekoliko pisama koje smo izmenjali veoma živo je bilo njegovo interesovanje za senćanski porodični klan kome je i on kao dalek rođak pripadao. To interesovanje on je dokazao i oplodio izdanjem sa Sremčevim i vlastitim ilustracijama Sremčevog duhovnog speva Bal u Elemiru inspirisanog vezama sa srodnicima koji su porodičnu senćansku lozu presadili u Banat. Čuva se, dakle, porodična tradicija do dalekih izdanaka sadašnjeg vremena. Prvo snažno uporište toga klana čiji ogranci ni danas ne daju da sasvim utihne svest o porodičnoj prošlosti bio je Sremčev deda po majci Filip Đorđević o kome dosta znamo, za razliku od dede Sremca takođe Filipa kome znamo samo ime. Stevan Sremac i njegova dva brata Andrija i Jovan, ostavši rano i bez majke i bez oca, jedini oslonac u životnom formiranju imali su u porodici svoje majke Katice koje se Sremac, jer je umrla 1858, nije ni sećao. Oca Avrama upamtio je ovako: “Sećam se svoga oca kao kroz maglu jer sam bio mali kada je umro. Nosio se gospodski i ponašao se kao da je u najmanju ruku notaroš ili nemeš, a ne zanatlija. Bio je kicoš i šešir je uvek nosio mekan i malo naeren na čelo“. Rođen u dedinoj dvorišnoj kući u kojoj su romantično živeli jedno uz drugo zaljubljeni Katica i Avram, po njihovoj ranoj smrti Steva je ostao na istom mestu uz dedu, baku, ujaka Jovana i mnogobrojne tetke, majčine sestre. Duša domaćinstva bila je baka Ana. Rođena je negde na jugu Srbije od oca Obrada i majke Julke. Kada su Obrada ubili Arnauti, Julka je sa dva sina i kćerkom izbegla u Austriju, kratko, da rodi Obradovo posmrče, zadržala se u Novom Sadu, pa odmah došla u Sentu gde su je, puku izbeglu sirotu, dobro primili kao veštu vezilju čemu je podučavala senćanske udavače pa i svoju Anu. Njeni sinovi Maleševići i njihovi potomci razgranali su svoj ugledni građanski senćanski rod. Troplet starih senćanskih porodica: Sremac, Malešević i Đorđević, stroga i dobra senćanska srpska škola, odgojili su i lepim starinskim građanskim duhom zauvek zadojili Stevu, mada je na tom ognjištu ostao samo do svoje trinaeste godine. Kada su baka, pa deda umrli, tetke se poudale, ujak Jovan Đorđević odlučio se za stabilan položaj u Beogradu i 1868, sa sestrićima i neudatom sestrom Martom tamo se preselio. Mada u prestonici Srbije, oni su mnogim nitima ostali vezani za Sentu, a pogotovu za mnogobrojne srodnike koji su obilato posećivali kuću uvaženog gospodina Đorđevića. Prvi svoj književni rad, a on je kasno počeo da objavljuje, pripovetku iz srednjovekovne srpske istorije Bladimir, kralj dukljinski štampao je u Bosanskoj vili u nastavcima, 1888, sa potpisom Senćanin. Tako će potpisivati i druge svoje pripovetke „iz knjiga starostovnih“ u istom časopisu sve do 1898.

Unutar sremčevog stvaralaštva više je tematskih krugova. Najraniji je evokacija istorije, najpoznatiji je s juga Srbije, po broju naslova prednjači proza vezana za gađansku sredinu Srbije. Međutim, njegove najkrupnije, po mnogima i najbolje delo, Pop Ćira i pop Spira dešava se u ovim „prečanskim“ krajevima. Često se navodilo da je tom delu jezgro narodna pripovetka. Danas se međutim, zna poreklo te pričice, anegdote. Štampana je u listu Starmali 1885. godine koji je uređivao Jovan Jovanović Zmaj, blizak prijatelj i kum Sremčevog ujaka Jovana Đorđevića s kojim je u istoj kući stanovao živeći dve godine u Beogradu. Tekst pod naslovom Baš njegovi zubi štampan je u Zmajevom Starmalom sa nerazrešenim inicijalom Đ. Mladen Leskovac koji je o ovome pisao kaže „mora se dopustiti makar mogućnost da bi to (pisac teksta) mogao biti odista on“ (Jovan Đorđević). Stevan Sremac je Pop Điru i pop Spiru posvetio svome ujaku Đorđeviću. Pavle Popović, jedan od najboljih znalaca Sremčevog dela, kaže da je takvu posvetu stavio na knjigu „naročito zato što mu je ... kako je sam pisac govorio, ovaj (Đorđević) i dao temu za pripovetku“. Nije bitno da li mu je priču Đorđević usmeno ispričao, ili ju je Sremac pročitao u Starmalom znajući da je Đorđevićeva. Bitno je da je veoma verovatno tu priču Đorđević davno čuo još u Senti. Za boravište pop Ćiri i pop Spiri Sremac je dao neimenovano poveliko mesto koje nije selo, ali ni potpuno razvijen grad, a upravo takva je bila Senta u Sremčevoj mladosti.

Moje današnje izlaganje imalo je za cilj da Stevana Sremca s pravom malo više približimo Senti no što se to obično čini. Dokaz da mi to odobravate je u činjenici da se Dan grada Senta u godini 150-godišnjice Stevana Sremca njemu posvećuje i što njegovo rodno mesto nastoji da se veliki pisac Stevan Sremac u jubilarnoj godini proslavi što dostojnije.

 

Prof. dr. Božidar Kovaček

22. nov. 2005.