Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Srpska čitaonica u Senti 1868 - 1957
Govor Mira Vuksanovića

Srpska čitaonica u senti 1868 - 1957

Govor Mira Vuksanovića


Da imamo što nemamo

Da imamo što nemamo, danas ne bismo imali što imamo.

Tek kada razumemo šta nemamo, pominjemo šta bi trebalo da imamo.

Dok imamo ne umemo da čuvamo, a kada nemamo, uvek ne znamo kako ćemo opet da imamo.

Da nas ima ne bismo znali šta je nemanje, kao što ne znamo šta je imanje kada nas nema.

Dali bismo i što imamo da imamo ono što nemamo.

Da danas u Senti Srpsku čitaonicu imamo kao što je nemamo, sigurno ne bismo imali knjigu kakvu sada imamo.

Da nije tri puta četrdesetostranična tabaka velikog formata, kao da će od njih beležnica da se sastavlja, kakvih u crkvenim opštinama i čitaoničkim trezorima imamo, da nisam svaki tabak prelistao i zagledao, ne bi znao i ne bi umeo kazati šta ovde nemamo. Da nije Petar Terzić onoliko volje i strpljenja imao, ne bismo čitali kakvu je Srpsku čitaonicu pre sto i trideset i četiri godine Senta dobila, kako istu ustanovu 1957. nije imala, kako je čitaonička kuća zidana, negovana i po nužnoj odluci, u naše doba, srušena da ne bi pala sama, da nema načina da bude onakva, ali da ima razlog da bude kao što je u knjizi o Čitaonici, pri kraju, opisano i oblikovano, da se vidi šta nema a moralo bi da ima, onde, naspram arhandjelskih dveri kojih po božijoj volji ima i kao što će ih biti.

Da nije, po ,,misli ukupne omladine senćanske,, i ,,poradi čitanja... i poradi medjusobnog saobraštenija,, , pod pravoslavnim krstom, začeta Srpska čitaonica 25. novembra 1868, ne bismo znali koliko nemamo i kako ne znaju svi koji nisu imali.

Da nemamo učestalo ponavljani grafički prikaz pečata, razvučenog i zankom linijom urešenog, odakle govori briga i lepota, odakle čitamo u prvom redu Srpska čitaonica a u drugom redu u Senti, sve jednakim i ćiriličnim slovima, ne bismo zamatrali, zadovoljni, znak srpske ovdašnje odanosti svom imenu, svojoj reči, svojoj veri i svojem pismu.

Da u zborniku nemamo prenete originale osnovateljnih, protokolnih, zavedenijskih, naimenovanijskih, naznačajskih, čitateljskih, perovoditeljskih, aktuarskih, školskih i crkvenih, takvih svedočanstava o radu občestva, srpskog i kulturno-prosvetnog, da to nemamo, u ovom času, ispred sebe, u svečanom rasporedu, u knjizi koja se sama čita, ne bismo imali ovakve rečenice, ne bismo zborili da nemamo što imamo.

Da nemamo u istoj dokaznici, terzićkoj, naslovne stranice starih izdanja srpskih knjiga i pečat Gradske biblioteke u Senti, današnje, medju knjigama i Limunaciju u selu Stevana Sremca na kojoj je dva puta puni potpis podvukao, da ga tako overi, da se bolje zna što se zna, da to nemamo, mislili bismo da nemamo ono što smo imali, a ovako znamo šta je ostalo i šta imamo, ovde.

Da nemamo imenoslove časnika, priložnika, članova i ostalih iz nekadašnje Srpske čitaonice, ne bismo detaljno znali koliko je srpskih prezimena i zanimanja Senta imala. Da nije diplome od Matice srpske i drugih diploma u knjizi medju nama, ne bismo imali doživljaj s koliko su pažnje takvi zidni ukrasi radjeni, ne bismo videli da ih nemamo kakve smo ih imali.

Da nemamo, da ne razlistavamo rukopisna, dvoredna, dvostubačna i dvojezična pravila, uredbe i drugo, na srpskom s leve strane i na madjarskom s desne strane, kaligrafisano, ne bismo umeli potpunice da kažemo kakva su prava Srbi u ugarskoj državi imali i kako su tražili prava koja nisu imali.

Da imam što nemam rekao bih, na ovom mestu, na senćanskoj zemlji, gde se često jedna reč istovremeno na dva jezika sluša, na srpskom i na madjarskom, da madjarska uvek ima da bude madjarska, da srpska uvek ima da bude srpska, da nema preuzimanja, da bez toga ne možemo izgubiti što imamo i da drukčijim radom možemo videti kako je kada to isto nemamo.

Da nije kroz čitaoničku hroniku na finim listovima krasnopis o čitanju kakvo smo imali, u složnim imenicama, o ukupnom srpskom delovanju na uokvirenom vremenu, o svemu, da nije nostalgičnog glasa priredjivača koji se povremeno javlja, kao dopuna i učtivan komentar, kao pomoć i obrazlaganje, kao dodatak svemu što smo u senćanskom domu knjige i kulture imali, da nije skupa ovakvog oko knjige ovakve, ne bismo imali razloga da zamahnemo glavom što smo imali ono što nemamo.

Da nisu onakve pernice i mastila, srpska i senćanska, imali, da nije Kragujević foto-majstorstvom čitaoničku kuću sa šest jednakih prozora i vratima na sredini ustavio, pod trouglastim ukrasima kakvih na zidinama sve manje imamo, da tako snimljenu kuću ne možemo gledati i o njoj misliti, ne bismo sasvim pogadjali kako je bilo ugodno svima koji su imali priliku da ulaze u tu istu kuću i kako nije ugodno nama koji tu priliku nemamo.

Da u Senti imamo što nemamo, ovde bismo, u čitaoničkim i novim odajama postavili i tragove o piscima koji su u potiskom gradu rodjeni, o pesnicima koji su opevali njegovu tišinu i cvetanje uspomena, o Matice srpske časnicima, o osnivaču prvih srpskih pozorišta, o duhovnicima čije se reči pamte i čitaju, o velikim zadužbinarima, o zaslužnima, pa bi se bolje gledalo da je malo varoši koje imaju takvu antologiju (Sremac, Djordjević, Branovački, Vuković, Vujić, Raičković, Bećković...).

Ima, dakle, dosta razloga da imamo u Senti Srpsku čitaonicu, savremenu, na mestu gde smo je imali. Učinimo da imamo što nemamo. Da ne ponavljamo opomenu : Dabogda imao pa nemao!


(Reč o knjizi Petra Terzića Srpska čitaonica u Senti 1868-1957, Senta, 23.XI 2002)

Miro Vuksanović s.r.