Почетна Галерија Контакт Историчар Завичање Културе
ЦРКВА СВ. АРХ. МИХАИЛА У СЕНТИ 1751-2001. СРПСКА ЧИТАОНИЦА У СЕНТИ 1868-1957. СТЕВАН СРЕМАЦ „СЕНЋАНИН“ СРП. ЦРК. ПЕВ. ДРУШТВО „ЗОРА“ У СЕНТИ 1886-1941. СТЕВАН СРЕМЦА „СЕНЋАНИН“ друго допунјено издање ПАРАСТОС СТЕВАН СРЕМЦУ 2006.ауг.24. ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАН – ЈОЦА – ВУЈИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН ИНИЦИАТОР ЈЕ... ПЧЕСА magyar srpski српски мену

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Српска читаоница у Сенти 1868 - 1957
Говор Мира Вуксановића

Српска читаоница у сенти 1868 - 1957

Говор Мира Вуксановића


Да имамо што немамо

Да имамо што немамо, данас не бисмо имали што имамо.

Тек када разумемо шта немамо, помињемо шта би требало да имамо.

Док имамо не умемо да чувамо, a када немамо, увек не знамо како ћемо опет да имамо.

Да нас има не бисмо знали шта јe немање, као што не знамо шта je имање када нас нема.

Дали бисмо и што имамо да имамо оно што немамо.

Да данас у Сенти Српску читаоницу имамо као што je немамо, сигурно не бисмо имали књигу какву сада имамо.

Да није три пута четрдесетостранична табака великог формата, као да ће од њих бележница да се саставља, каквих у црквеним општинама и читаоничким трезорима имамо, да нисам сваки табак прелистао и загледао, не би знао и не би умео казати шта овде немамо. Да није Петар Тержић онолико воље и стрпљења имао, не бисмо читали какву је Српску читаоницу пре сто и тридесет и четири године Сента добила, како исту установу 1957. није имала, како je читаоничка кућа зидана, негована и по нужној одлуци, у наше доба, срушена да не би пала сама, да нема начина да буде онаква, али да има разлог да буде као што je у књизи o Читаоници, при крају, описано и оликовано, да се види шта нема a морало би да има, онде, наспрам арханђелских двери којих по божијој вољи има и као што ће их бити.

Да није, по ,,мисли укупне омладине сенћанске,, и ,,поради читаља... и поради међусобног саобраштења,, , под православним крстом, зачета Српска читаоница 25. новембра 1868, не бисмо знали колико немамо и како не знају сви који нису имали.

Да немамо учестало понављани графички приказ печата, развученог и танком линијом урешеног, одакле говори брига и лепота, одакле читамо упрвом реду Српска читаоница a у другом реду у Сенти, све једнаким и ћирилићним словима, не бисмо заматрали, задовољни, знак српске овдашње оданости свом имену,својој речи, својој вери и својем писму.

Да у зборнику немамо пренете оригинале основатељних, протоколних, заведенејских, наименовани, назначајских, читатељских, пероводитељских, актуарских, школских и црквених, таквих сведочанства o раду обчества, српског и културно-просветног, да то немамо, у овом часу, испред себе, у свечаном распореду, у књизи која се сама чита,не бисмо имали овакве реченице, не бисмо зборили да немамо што имамо.

Да немамо у истој доказници, терзичкој, насловне странице старих издања српских књига и печат Градске библиотеке у Сенти, данашње, међу и Лимунацију у селу Стевана Сремца на којој je два пута пуни потпис подвукао, да га тако овери, да се боље зна што се зна, да то немамо, мислили бисмо да немамо оно што смо имали, a овако знамо шта je остало и шта имамо, овде.

Да немамо именослове часника, приложника, чланова и осталих из некадашње Српске читаонице, не бисмо детаљно знали колико je српских презимена и ѕанимања Сента имала. Да није дипломе од Матице српске и других диплома у књизи међу нама, не бисмо имали доживљај с колико су пажње такви зидни украси рађени, не бисно видели да их немамо какве смо их имали.

Да немамо, да не разлиставамо рукописна, дворедна, двостубачна и двојезична правила, уредбе и друго, на српском с леве стране и на мађарском с десне стране, калиграфисано, не бисмо умели потпунице да кажемо каква су права Срби у угарској држави имали и како су тражили права која нису имали.

Да имам што немам рекао бих, на овом месту, на сенћанској земљи, где се често једна реч истовремено на два језика слуша, на српком и на мађарском, да мађарска увек има да буде мађарска, да српска увек има да буде српска, да нема преузимања, да без тога не можемо изгубити што имамо и да друкчијим радом можемо видети како је када то исто немамо.

Да није кроз читаоничку хронику на финим листовима краснопис o читању какво смо имали, у сложним именицама, o укупном српском деловању на уоквиреном времну, o свему, да није носталгичног гласа приређивача који се повремено јавља, као допуна и учтиван коментар, као помоћ и образлагање, као додатак свему што смо у сенћанском дому књиге и културе имали, да није скупа оваквог око књиге овакве, не бисмо имали разлога да замахнемо главом што смо имали оно што немамо.

Да нису онакве пернице и мастила, српска и сенћанска, имали, да није Крагујевић фото-мајсторством, читаоничку кућу са шест једнаких прозора и вратима на средини уставио, под троугластим украсима каквих на зидинама све мање имамо, да тако снимљену кућу не можемо глеати и o њој мислити, не бисмо сасвим погађали како je било угодно свима који су имали прилику да улазе у ту исту кућу и како није угодно нама који ту прилику немамо.

Да у Сенти имамо што немамо, овде бисмо, у читаончким и новим одајама поставили и трагове o писцима који су у потиском граду рођени, o песницима који су опевали његову таштину и цветање успомена, o Матице српске часницима, o оснивачу првих српских позоришта, o духовницима чије се речи памте и читају o великим задужбинама, o заслужнима, па би се боље гледало да je мало вароши које имају такву антологију (Сремац, Ђорђевић, Брановачки, Вуковић, Вујић, Раичковић, Бећковић...).

Има, дакле, доста разлога да имамо у Сенти Српску читаоницу, саврмену, на месту где смо je имали. Учинимо да имамо што немамо. Да не понављамо опомену: Дабогда имао па немао!

(Реч o књизи Петра Терзића Српска читаоница у Сенти 1868-1957, Сента, 23.XI 2002)