Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Parastos Stevanu Sremcu
Beseda akademika Svetozara Koljevića

Stevan Sremac


govor prof. akademika Svetozara Koljevića povodom 100 god. smrti S. Sremca

 

O Sremčevom tradicionalizmu

Ako bismo pisce delili po političkom ključu, a kako bismo i danas drukčije, onda bismo uočili, između ostalih, dve grupe: progresivne, koji se zanose budućnošću, i tradicionalne, koji se zanose prošlošću. Dakako, čovek se oduvek lakše zanosi onim što veruje da je bilo ili da će biti nego onim što jeste. Stevan Sremac se zanosio svojim ranim delima Zaboravljenim Obilićima, velikim županima Časlavom i Vlastimirom, kraljem Dragutinom i carem Lazarom. Ali kod pisaca Sremčeve istinoljubivosti uvek je bilo značajnije ono što vide oko sebe od onog čime se zanose. Najmanje je srećno Sremac bio nadahnut, ili tako nam bar danas izgleda, kada je retorički, patetično veličao prošlost – njene heroje i moralne vrline, a najnesrećnije kada je svoj tradicionalistički pogled upirao u sadašnjost.

Rođen 1855. u braku „koji nije bio srećan, ni duga veka“, istinski rodoljubiv, častan, obrazovan, konzervativan, pronicljiv i otmen, Sremac je bio veliki usamljenik u tadašnjoj, kao što bi možda bio i u današnjoj Srbiji. „Kad sam sâm, nisam sâm... Kad sam sâm, najbolje i najiskrenije se razgovaram.“ Protiv ujakove volje, a ujak mu je bio više nego otac, stupio je kao student, dobrovoljac, u srpsku vojsku 1877. da bi učestvovao u Drugom srpsko-turskom ratu. Tada je pisao svom „poštovanom i dragom uji“ da ga nije „mogao poslušati“ jer je čuo tradicionalni zov „svete dužnosti“ kao „svoj unutrašnji glas“. Međutim, on se nije, kao toliki drugi, dičio svojim patriotizmom, niti je očekivao nekakvu spomenicu. U službenim podacima o sebi napisao je: „Bio dobrovoljac u drugom i trećem ratu“, „ali nije bio u boju, jer prilike nije bilo.“ U svojim političkim uverenjima bio je konzervativan, angažovani liberal, ali na ponudu liberalnog ministra prosvete Ribarca da ga postavi za direktora gimnazije, u kome god hoće mestu, odgovorio je: „Ostaću ovde, ako ovaj ukaz pocepate. Idem i inače neću da čujem ni za stranku ni za vas“. Nije nezanimljivo, s obzirom na Sremčevu konzervativnu političku opredeljenost, ni to što je u svojoj sobi skrivao policijski sumnjive spise svog ideološkog neistomišljenika i političkog protivnika Mileta Pavlovića, održavajući s njim bliske prijateljske veze i pazeći njegovu majku „kao pravi sin“ kad se Pavlović našao u zatvoru. Najzad, koliko god da je bio tradicionalan, celog veka je izbegavao provodadžije, koji su ga „pecali“ kao „soma u Savi“, raspitivali se za njegove godine i platu, a „odmah zatim“ počinjali da mu „gustiraju mladu kao jareće pečenje“.

Pa i u pripovetkama i romanima Stevana Sremca vidi se koliko je on na sebi svojstven način bio tradicionalan. Ponegde je glavni motiv krsna slava, drugde su glavni junaci sveštenici, katkad opet on prati činovničku odisejadu jednog uspešnog državnog službenika, ili, pak, dočarava šarenilo jednog gotovo orijentalnog sveta koji zapravo već iščezava, šarenilo onog niškog života, koji neposredno u toku svog višegodišnjeg službovanja upoznao. Ali i pored svih njegovih tradicionalističkih opredeljenja, neposredno političko, kulturno i društveno zaokruženje bilo mu je prozirno. Koliki je naš smisao za slavlje i veselje, sa svojim licima i naličjima, pokazao je u Ivkovoj slavi, možda najraskošnijoj slici zanosa, osećanja životnih frustracija i ludovanja u pijanstvu. Zar je čudno što mu je upravo to delo donelo glas nešeg omiljenog pisca? Koliko god da je bio privržen dražima i naličjima šarenog orijentalnog niškog života svoga vremena, koliko god da mu je bio bliži običan i prost svet od napirlitanih prenemagala i „hladnog, bezdušnog Zapada“, on nije krio u Ivkovoj slavi koliko je „prazan život malog sveta, srećnog što ne zna da mu je život prazan“. To isto se vidi, dakako, u svim njegovim značajnijim delima, od Popa Ćire i popa Spire do Zone Zamfirove i Vukadina. Vukadin je, dakako, s obzirom na njegove potrebe i namere, veoma uspešan čovek, ali šta znači to što se on probio kao državni službenik do unosnog carinskog zvanja tako što su ga mediji lažno patriotski proslavili na osnovu toga što je uspešno projahao jedno nestašno magare? I šta to govori o nama? I da li samo o nama?

I zar se ista široka lepeza asocijacija ne ostvaruje u mnogim njegovim skicama koje ostaju trajno aktuelne: svugde se u njima vidi ruka onog gimnazijalca koji je uživao „u crtanju karikatura s velikim uspehom“, dok su njegovi drugovi u višim razredima vodili „beskonačne razgovore i prepirke“ uz kafansku svirku, verujući, valjda, da jedna ljudska zajednica može ostvariti sreću pomoću nekoliko uvoznih ideja. Karikatura je, dakako, neminovno komično izobličenje i tu je možda koren onog humornog predstavljanja stvarnosti u kome je Sremac ostvario neke od svojih krajnjih književnih dometa, kao što je, na primer, pripovetka „`Česna starina!...`“. Već u naslovu, pod navodnicima, nagoveštena je karikatura jedne tradicionalne zamisli. A glavni junak te pripovetke Sibin Sibinović se u mutnim vremenima tako lako obogatio, da mu neki ljudi i mrtvom zavide: „Srećnom čoveku i petlovi nose jajca!“. Drugi se opet sećaju kako je u dve različite stranke rasporedio zetove, a sam se upisao u treću, jer je shvatio da „treba i on u neku gungulu da se umeša“. Tako je Sibin Sibinović postao „narodni čovek i narodni prijatelj“, o kome svi govore i čijim nemuštim, pa i neodržanim govorima novine himne pevaju. A posle njegove smrti – uostalom, kuknjava nam je tradicionalno jača strana – i sama Persa, nazvana „Palilulske novine“, ide da teši Sibinovu rodbinu i otkriva da se čak i „živina snuždila“: „Bože, kao da znaju i oni šta su u njemu izgubili!“. Pa i silna svetina koja je došla na tradicionalnli ispraćaj uglednog pokojnika, data je u humorističkom rasvetljenju: „Očekujući popove, svet je razgovaro, i o čemu sve nije bilo razgovora! I kako su kod nas svadbe nekako mrtve, a pogrebi mnogo življi – i ovde se vrlo živo razgovaralo i smejalo“. Da li je ova slika više smešna ili tužna? Zar ne lebdi i oko nje onaj melanholični osmeh koji su njemu bliski savremenici, često na Sremčevom licu otkrivali? U svakom slučaju u mećavi tradicionalnog licemerja u Sremčevom književnom delu čini se da je ponajbliži Sremčevom stanovištvu onaj Veca praktikant, koji i u pravoj mećavi u svom tankom ibercigeru kaže: “Pirka, po malo pirka!“. I njega je, naime, kao i samog pronicljivog Sremca priroda bogato nagradila „obdarivši ga humorom i veselom naravi“, humorom koji je oduvek bio i ostao poslednja linija čovekove odbrane dostojanstva pred vlastitim životnim zaokruženjem. I dozvolite mi na kraju, da se u ime jedne tako tradicionalne ustanove kao što je Srpska akademija nauka i umetnosti zahvalim njenom i našem velikanu na njegovom tradicionalizmu, kao i svima onima u Senti koji su se potrudili i omogućili da se stota godišnjica Sremčeve smrti ovako tradicionalno i dostojno obeleži.