Početna Galerija Kontakt Istoričar Zavičanje Kulture
CRKVA SV. ARH. MIHAILA U SENTI 1751-2001. SRPSKA ČITAONICA U SENTI 1868-1957. STEVAN SREMAC „SENĆANIN“ SRP. CRK. PEV. DRUŠTVO „ZORA“ U SENTI 1886-1941. STEVAN SREMCA „SENĆANIN“  drugo dopunjeno izdanje PARASTOS STEVAN SREMCU 2006.aug.24. JOVAN DJORDJEVIĆ JOVAN – JOCA – VUJIĆ POČASNI GRADJANIN INICIJATOR JE... PČESA magyar srpski српски menu

 

FM Parfumes

 

 

 

Gemes-Roses

 

Sajtovi net

 

 



Parastos Stevanu Sremcu
Beseda Mira Vuksanovića

Stevan Sremac

govor Mira Vuksanovića – Parastos S. Sremcu – Senta, 24. avg. 2006.

 

Krug Stevana Sremca

1.

Ne pamtim kada sam se prvi put obradovao rečima Stevana Sremca. To je bilo u danima kada nisam slutio da ću na stogodišnjicu njegove smrti, u Senti, u sabornom hramu, biti određen da kažem ono što se u takvoj prilici mora čuti. Pred ovaj avgustovski dan, kako sam i obećao senćanskim domaćinima, čitao sam priloge o Stevanu Sremcu, proveravao priče koje se u njegovoj Senti znaju, trudio se da ponešto spremim na drukčiji način, o tome malo razgovarao s akademikom Koljevićem i s njim došao, nesiguran u svoju rečenicu. Tako uvek biva kada hoćemo o poznatom. Kad govorimo o nečemu što ga graniči nekoliko činjenica, sve se skupi u malu celinu i zvuči prirodno. Poznato se raspe.

Možda bih pričicu o Sremcu mogao da počnem prikazom stare fotografije koju sam strpljivo gledao. Snimljena je na današnji dan 1906. Sleđa stoji da je to Stevan Sremac na odru, otkriven, s brkovima, belom kosom i prekrštenim rukama, pod cvećem. I dopisano je da se brat našeg pisca, Jovan Sremac, oprašta u ime familije koju on, večiti mladoženja (rečeno naslovom njemu omiljenog prethodnika), nije imao. Tada su, u Sokobanji, koja nije uvek lekovita, odakle samo u pesmi odeš star dođeš mlad, u pet sati i trideset minuta, posle podne, dva Sremca, dva brata, prvi put bili u rastanku. Maločas se sastavio krug. Taj krug ima pun vek. Liči na pun mesec. U centru mu je lice Stevana Sremca.

2.

Kada je već mađarsko-srpskom slogom, prvim znakom potiskog grada, Sremčeva kuća prošle godine zavidno obnovljena (ali gotovo prazna ako ne brojimo uspomene i senćansku odanost), možda bi trebalo da odemo u Niš, u tamošnji muzej, u odeljenje Stevana Sremca, Bačvanina koji je urnebesno pisao o banatskim sveštenicima i njihovom nošenju zamenjenog zuba pred temišvarskog vladiku, Beograđanina koji je odveć drastično ismevao Vukadina i njegove dragačevsko-užičke radikale, Senćanina koji je tako svoj prvi štampani rad potpisao a potom postao najpoznatiji Nišlija, prvi pisac Niša (po vrednosti, razume se), da na to naizgled zamršeno geografsko kolo kažemo da je Sremac tako mogao – raznim govorima, iz različitih predela, iz dijalekata, bespadežnih, otegnutih, oglodanih ili sasvim čistih, kako kad – da je Sremac iz toliko ruku mogao da piše jer je to uvek radio u jednom jeziku, jer je pokazao da svaka grana srpskog jezika (ma gde rasla) može u književnosti ostati zelena, jer za to treba imati samo majstorstvo i dar Stevana Sremca.

3.

Da, doista bi trebalo u niškom Muzeju, u Sremčevoj ostavštini, sređenoj i lepo prikazanoj (ako zaboravimo jedanaest knjiga iz njegove biblioteke što ih je neko sa izložbe netragom odneo, a ovde, u Senti, ostala je samo jedna s njegovim potpisom, a moglo bi se skenerskim i drugim postupcima ponešto preneti u praznu kuću rođenja, što ište priču drukčiju od ove), vođeni štampanim katalogom, da pronađemo Notes Stevana Sremca, sa zapisima o kojima su svedočili Dragutin Ilić, Mile Pavlović, Jovan Skerlić, Svetozar Ćorović, a potom i ostali. Tamo su reči i šale koje je pisac u bircuzima i veselim razgovorima čuo. Tamo su u detaljima priče koje smo čitali, dramatizovane na ekranima i pozornicama gledali, koje se zaista negde jesu dogodile, ali nigde i nikad nisu onakve bile kao u Sremčevim knjigama. Pop Ćira i Pop Spira, Zona Zamfirova, Ivkova slava, pa dalje, a nigde knjiga starostavnih, njegovih istorijskih pripovedanja do kojih mu je bilo kao do najboljih rečenica što ih je sklopio. Kao da se smeje podatak da je prozu o županu Časlavu delomice napisao na svadbenoj pozivnici. Sve mu se okrenulo na veselje.

4.

Valjalo bi, onamo, u niškom Muzeju, u otkupljenoj Sremčevoj ostavini za koju je Senta nudila znatno više (ali je poštovana želja pisca), pred malopre pominjanim Notesom, kao dokaz lepog duhovnog srodstva, kao sećanje na mostarske šetnje (svaki svojom stranom ulice a zajedno), kao okasnelo uputstvo pripovedačima – naglas pročitani odlomak uspomena Svetozara Ćorovića. On je u opisima Mostara dok je bio jedan od važnih centara srpske književnosti (gde se išlo s rukopisima i drukčije, o čemu bi se dalo dugo, zanimljivo), u sećanjima na razgovore o zajedničkim poslovima, preneo i Sremčeve reči izgovorene dok mu je pokazivao svoju notaricu:

„Vidiš, ovde mi je, što se rekne, kao izvor neki, pa kad me zasvrbe prsti da pišem, a ja uzmem beležnicu i iz nje unosim u pripovetku sve ono što je zgodno. Savetovao bih i tebi da tako radiš ako već nisi počeo. Zgodne teme, opažanja, kratku karakteristiku pojedinih ljudi koje sretneš ili poznaš, sve obeleži. To mnogo olakšava posao pri pisanju“.

Zato je lako poznati ko piše onako, iz glave.

5.

A možda bi baš onamo, ispred muzejskih vitrina gde su dva štapa, jedan Sremčev, drugi Ibiš-agin, ispred starih školskih mapa s prikazima severnog i južnog zvezdanog neba, kod rukopisa njegovog junaka i dobrotvora, senćanskog Jovana Đorđevića, kod fotografije Nišlijke Lene (smrskane u licu, ostarele, izmučene životom, s naočarima i klempavim ušima), koja je postala Sika u Ivkovoj slavi, kod fotosa Mikala Nikolića (s kapom, širokom, natučenom, s dugim belim brkovima i rukavima, s opasačem, redenicima preko grudi i podignutom dvocevkom, između dva lovačka kera, kao što je docnije viđeno na razglednicama, na crtežima Stevana Nikšića Lale, u izdanju niške Krajnalije), kod takvog Kalče, trebalo bi oglasiti barem dve-tri rečenice koje će imati Bore Stankovića devizu staro mi dajte, jer će se tako označiti sličnost Sremčeva s Jašom Ignjatovićem, Lazom Lazarevićem i drugim srpskim piscima koji su voleli književni miris starine.

O nostalgiji, o nestajanju, o onome čega više nema, čitamo zapis Stevana Sremca:

„Nestade libadeta i tepeluka, fesova i silava, širokih pleća i mrkih brkova. Ne pevaju se više sokakom pesme o ljubavi, ne veseli se više kraj rumenike uz sitnu tamburicu. Još samo ostao Asan sa svojom santurom i sevdaliskom pesmom, ostao pa se i sam čudi što ga je snašlo i gde je zapao, kao neki anahronizam među ovom žgebavom i bez duha generacijom, koja nit sama ume da živi i da se veseli, niti razume život i veselje drugoga ...“

A mi razumemo zašto je Sremac desetak godina ostao u Nišu odmah po oslobođenju od Turaka i razumemo da je za starije mladež uvek bila raskalašna.

6.

Na više načina, ponekad neodmereno, u pogrdama i karikaturi, samom sebi je upadao u reč Stevan Sremac političar. Zakleti liberal, protivnik pokreta Svetozara Markovića, u stranačkim drugomišljenicima video je beskućnike, uljeze, sejače nereda i anarhije, bukače, demagoge i tako redom, bez liričnosti. Kao da i sada oglašava – vreme se promenilo, a otimanje vlasti nije. Pri tom se vidi kolika je razlika (literarna, umetnička) kada Sremac piše o ljudima (o likovima) koji su mu bliski i kada piše o političkim protivnicima koje prezire. Sve što dođe iz strnačke potrebe u književnost ne može nadživeti stranku.

Ali, preko toga, na nekoliko načina, uvek duhovito, precizno, u slikama i prizorima koji se pamte, popularno i za učene istovremeno (što je najteže postići), tako je samom sebi iz reči iskakao Stevan Sremac pisac i objavio da je prava književnost iznad svake promene – vremenske i političke. Zato i čitamo Stevana Sremca pun vek od njegovog odlaska, od snimanja fotografije opisane na početku ove prigodnice, pun vek od dvanaestog avgusta (po starom) a dvadeset i četvrtog avgusta (po novom), iz 1906. godine, iz Sokobanje, koju nije odabrao, piše Nušić, zbog njene lekovitosti i lepote prirode oko nje, već zbog palanačke čaršije i dućana s ćepenicama. Otišao je onamo gde „još bije goč i pište zurle“, gde „je mogao naći odmora ...“ I danas u miru.